Epilepsija

Definicija
Epilepsija predstavlja najčešću neurološku bolest. Tokom napada dolazi do nepravilnog generisanja nervnih impulsa u moždanom tkivu, uvek praćenog karakterističnim promenama u elektroencefalogramu (EEG).

Epileptički napad je jedna od vidljivih manifestacija epilepsije. Klinička slika različitih vrsta epilepsija se razlikuje i manifestuje se u obliku kratkotrajnog gubitka pažnje, raznih automatizama mišića lica ili ekstremiteta, grčenjem mišića ili smetnjama u osećajima.

Reč epilepsija potiče iz grčkog jezika i označava napad ili obuzetost. Bolest se spominje već u drevnom Vavilonu, u Hamurabijevom zakoniku. Stari Grci su je smatrali «svetom bolešću», koju kontrolišu nadprirodni fenomeni. Moderna epileptologija počinje 1875. godine, kada je engleski lekar John Hughlings Jackson opisao epilepsiju (na primeru svoje bolesne supruge) i ponudio definiciju koja se i danas koristi.

Nazad na vrh

Epidemiologija
Epilepsija se javlja u oko 1% populacije, podjednako kod oba pola. Mogućnost oboljenja pojedinca od epilepsije tokom života iznosi oko 2-4%, a da će imati barem jedan epileptički napad je oko 8%. Učestalost pojave simptomatske epilepsije kod osoba starijih od 65 godina postepeno raste i dostiže nivo pojavnosti kao kod dece mlađe od 10 godina. Procenjuje se da danas u svetu od epilepsije boluje oko 50 miliona ljudi, od kojih je oko 75% u zemljama u razvoju i srednje razvijenim zemljama.

Nazad na vrh

Etiologija
Epilepsije prema uzrocima mogu biti:

1. idiopatske ( primarne, genuine, funkcionalne, nasledne) –za sada nije moguće utvrditi jasan primarni uzrok nastanka epilepsije, osim njihove nasledne sklonosti
2. simptomatske (sekundarne, organske, lezijske, stečene) – uzrok ove vrste epilepsije najčešće je organsko oštećenje ili druga bolest mozga (urođene malformacije, infekcije, tumori, traume, metaboličke bolesti, npr. niska koncentracija šećera u krvi, poremećaj metabolita (Na, K, kreatinin), hipoksija, uživanje hemijskih sredstava)
3. kriptogene – epilepsije za koje se veruje da su simptomatske i da imaju organski supstrat u podlozi, ali ga je nemoguće dokazati

Nazad na vrh

Dijagnostički kriterijumi
Jedan epileptički napad ne čini epilepsiju i potreban je detaljan neurološki pregled i obrada kako bi se postavila dijagnoza epilepsije. Za postavljanje dijagnoze potrebno je uzeti anamnezu bolesnika, pokušati utvrditi uzrok epileptičkog napada, isključiti ostale bolesti, definisati neurološki status bolesnika i uraditi EEG.

Nazad na vrh

Klinička slika
Klinička slika bolesti zavisi od vrste epileptičkog napada.

Prema međunarodnoj klasifikaciji epileptičke napade delimo u 3 grupe:

1. generalizovani napadi
2. parcijalni napadi
3. specijalni epileptički sindromi

1. Generalizovani napadi karakterišu difuzna izbijanja nervnih ćelija u subkortikalnom području mozga uz jasan poremećaj svesti.
   Razlikujemo:
   
   1. Grand mal toničko-klonički oblik ovih napada
   2. Apsans ili mali napad
2. Parcijalni napadi započinju u jednom delu mozga, ali se mogu proširiti na celi mozak. Mogu biti jednostavni i kada je svest u potpunosti očuvana i kompleksni kod kojih dolazi do poremećaja svesti.

   Epileptički status (Status epilepticus) predstavlja ponavljanje epileptičkog napada, bez prekida, duže od pola sata. Važnost epileptičkog statusa je u tome što može ugroziti život i što su funkcionalne, a ponekad i strukturne promene na mozgu izraženije.

3. Specijalni epileptički sindromi
   Neki od ovih sindroma su:
   
   1. Lennox-Gastaut sindrom
   2. Juvenilna mioklona epilepsija
   3. Infantilni spazmi
   4. Atonički napadi

Nazad na vrh

Diferencijalna dijagnoza
Diferencijalno dijagnostički treba razlikovati stanja kada se mogu javiti epileptički napadi, a da se ne radi o epilepsiji:

• Febrilne konvulzije javljaju se kod male dece, starosti od 3 meseca pa do 5. godine života, a posledica je povišena telesna temperatura. Najčešće se javljaju za vreme naglog rasta temperature i nije utvrđen neki drugi uzrok. Kod manjeg broja bolesnika može se kasnije razviti epilepsija.
• Upale mozga (meningitis, encefalitis) mogu izazvati poneki epileptički napad tokom trajanja bolesti zbog upale i hemijskog nadražaja moždane kore.
• Kontuzije mozga (nagnječenja) zbog ozlede mozga često se može javiti epileptički napad kao jedan od simptoma bolesti. Kasnije se više ne javlja, osim ako oštećenje mozga prilikom kontuzije ne uzrokuje hronične promene.
• Moždani udar često može započeti epileptičkim napadom, a napadi se mogu javiti i u fazi oporavka.
• Metabolički poremećaji poput niskog nivoa šećera u krvi, manjka elektrolita, oštećenja jetre i bubrega, mogu izazvati epileptički napad.

Nazad na vrh

Lečenje epilepsije
Epilepsiju je potrebno lečiti što ranije, tj. nakon postavljanja ispravne dijagnoze. Terapija lekovima obično započinje nakon drugog neprovociranog napada, odnosno, u nekim slučajevima, već nakon prvog, ako postoje definitivne promene u EEG-u. Tendencija je da se epilepsija leči jednim lekom, u izuzetnim slučajevima se koristi kombinacija dva ili više antiepileptika. Nekada će biti potrebno nakon određenog vremena promeniti lek. U terapiji epilepsije potrebne su česte i redovne kontrole, lekove treba uzimati redovno u svrhu sprečavanja napada. Uzimanje antiepileptika ne sme se prekidati čak i ako se napadi ne javljaju, bez saglasnosti neurologa. Kod 2/3 bolesnika lekovima se može postići potpuna kontrola napada. U lečenju je potrebno individualno pristupiti svakom bolesniku u zavisnosti od starosti, pola i vrste epilepsije, a sve u svrhu poboljšanja kvaliteta života.

Lekove koji se danas koriste u lečenju epilepsija, a dostupni su u Republici Srbiji, možemo podeliti u 2 osnovne grupe:

1. antiepileptički lekovi starije generacije:
• metilfenobarbiton
• fenobarbiton
• fenitoin
• primidon
• etosukcimid
• klonazepam
• karbamazepin
• valproinska kiselina

2. antiepileptički lekovi nove generacije:

• lamotrigin
• gabapentin
• topiramat

Antiepileptički lekovi nove generacije odlikuju se podjednako dobrim učinkom kao i predstavnici starije generacije, ali imaju značajno bolju podnošljivost, što znači manji broj nuspojava. Međusobno se razlikuju po svom uticaju na spoznajne funkcije bolesnika s epilepsijom.

Nazad na vrh

Kako živeti sa epilepsijom?
Većina obolelih od epilepsije može predvideti epileptički napad prema nekim specifičnim znakovima i vlastitom predosećaju. Taj predosećaj (aura) može biti čitav niz diskretnih simptoma (neobičan miris, ukus, neobični zvukovi, mučnina s povraćanjem, trnjenje ruku, lupanje srca, nevoljni pokreti i sl.) koji prethode samom napadu.

Povećani rizik za pojavu epileptičkih napada javlja se kod premalo sna, uživanja alkohola ili opojnih droga, stresnih situacija. Zato je važno dovoljno spavati, izbegavati stres, opuštati se uz odgovarajuću muziku, šetati, vežbe disanja i primerene slobodne aktivnosti.

Na kraju treba reći da iako su epilepsije česta bolest, većina njih se uspešno kontroliše postojećim lekovima. Ukoliko se čovek na vreme javi svom lekaru, sama bolest ne bi trebalo da usled poremećaja intelektualnog ili psihičkog stanja, kao i drugih nuspojava, utiče na kvalitet života bolesnika.

Literatura:

Epilepsija na CYBERMED-u

1. Mardešić i suradnici. Pedijatrija 2003.
2. Betts T. Crawford P. Women with epilepsy. 1998.
3. Gram L. Dam M. Sve o epilepsiji
4. Brodie M et al. Epilepsy Fast Facts. Second edition 2001.
5. www.epilepsyfoundation.org

Nazad na vrh